DA LI SI VLADAR, BORAC ILI POSMATRAČ?

-                                                       

U neke reči poverujemo tek kada nam se dese i neke bitke postanu naše tek kada ih sami osvojimo. 

Iskustvo je ono što nam ostane posle svih uspona i padova. Ne budemo uvek oduševljeni kada lekciju naučimo na svojoj „koži", jer jasno je da stvari ne zavise samo od nas, ali sigurno kasnije imamo čime da se ponosimo. 

Kažu da je „život" taj koji promeni čoveka, ja ipak mislim da su okolnosti te koje nas menjaju, u zavisnosti od toga kako ih prihvatamo. 

Meni su uvek bile draže moje ne osvojene bitke, od nečijih poklonjenih borbi.

Uverila sam se i u to da je volja važna ali nije presudna za uspeh. 

Poznajem neke ljude koji su imali više sreće nego volje za sve što su (nisu) hteli da urade u životu.

Poznajem i one ljude  koji „nemaju" baš puno sreće ali veruju u nju kao da su i sami sreća. Možda nisu rodjeni „pod srećnom zvezdom", ali definitivno jesu da sreću stvaraju i dele.

Prepoznaju se još od malih nogu. Pisanje njihove istorije počinje njihovim rodjenjem, a stvaranje iste, već pri prvim načinjenim koracima. Takvi ljudi su divlji, neukroćeni i često neshvaćeni. Sloboda je njihovo drugo ime. Njima je penjanje na vrh uvek bilo draže od sletanja na isti. Svojim, nazivaju samo ono sto su sami osvojili. Njihova svest o životu, suočavanje i prihvatanje istog takav kakav jeste, je ono što ove ljude čini posebnim. Čini ih borcima i razlikuje od drugih. Od svih posmatrača i modernih „vladara" žednih moći.

Tužno je što čovek prihvata da živi bez porodice, ljubavi, dece, dostojanstva, ali nikada bez želje za vladanjem.

Alfa" mužjak u čoporu vukova uvek se kreće poslednji u koloni. Oni koji su najslabiji, kreću se prvi kako ne bi zaostali za čoporom i uginuli.

Kada bi čovek bio životinja, znao bi da su vladari samo oni koji su NAJHRABRIJI, NAJJAČI i NAJSPOSOBNIJI, u smislu da brinu o sebi i svojoj porodici .

Za ljude borce je život „sport" u kojem i kada gube, čvrsto stoje na svojim visina. Jedna od njihovih vrlina je i sposobnost prihvatanja poraza i aplaudiranje protivniku. To su ljudi koji bez zavisti umeju da priznaju i cene uspehe drugih ljudi. Oni se ne bore da bi bili  bolji od nekog drugog, već da budu bolji od sebe. Uvek nauče iz svojih poraza. Možda nemaju uvek dovoljno samopouzdanja ali zato imaju uvek samopoštovanja.

Interesantno je kako ljudi borci liče jedni na druge. Zadržavaju osmeh na licu  čak i kada im ne ide u životu. To je ono  što posmatrači nikada neće razumeti. Da se vera ne gubi kad nastupi poraz. Ono što oni ocenjuju kao neiskrenost kod ovih ljudi,  ja nazivam hrabrost.

Nekada su se hrabrima nazivali naši preci. Ljudi koji su se borili protiv drugog naroda, da nikada ne budemo potčinjeni. Ljudi koji su trajali i u izgubljenim bitkama. Ne znam koliko bi bili ponosni na nas, da nas vide sada kako žudimo za „vladarskom kapom" da bi smo bez borbe potčinili sopstveni narod.

U današnjem svetu hrabar je svako ko uspe da sačuva osmeh i dostojanstvo. Hrabar je onaj ko ne poklekne u biranju strana, izmedju „vladanja“ nad drugima i vladanju nad  sobom. Hrabar je onaj ko se bori za svoj i tudji osmeh onda kada bi neko drugi najradije zaplakao.  Hrabar je onaj ko se posle „životnog treninga „ upušta u nove borbe, jer nisu uspele da ga obeshrabre ni nametnute životne okolnosti ni gubici. Hrabar je onaj ko se još uvek raduje i životu i ljudima. Onaj ko u nazad gleda samo kada maše onima koje ostavlja do sledećeg vidjanja. Hrabar je samo onaj ko se potčini jedino sebi zarad neke nove osvojene slobode u kojoj će uživati.

P.S. Ukroćeni su samo oni koji nikada nisu bili divlji. 💝

                                                  Ankica Palić