ŽENSKI SVET

Postoje knjige, filmovi, tekstovi posle kojih kao da nismo isti. Kao da se u nama nešto promeni. Postanemo razumniji, skloni prihvatanju, opraštanju i često promenimo neke stavove. Probudi se u nama nešto što možda nismo ni znali da postoji. Kao da nas je hladan tuš osvestio i dobijemo odgovore na sve što do sad nismo znali. Evo neke od knjiga koje su na mene ostavile poseban utisak i pečat. Ispovest iz Harema  - Branko Milenković  je knjiga koju sam pročitačala tri puta u različitim periodima mog života i svaki put je na mene ostavila drugačiji utisak. Ispovest devojke koja je na prevaru završila u haremu I u njemu provela četiri godine nakon čega je prodata u Turskoj. Uspela je da se spase zahvljujući sudbini ili slučajnosti što je ličila na pokojnu ćerku od čoveka koji je bio zadužen da je snabdeva potrebnim stvarima I namirnicama. Mešala su mi se osećanja, od osuđivanja zašto I kako je mogla da bude tako lakoverna I prihvati ponudu potpunih stranaca I kako joj nije palo

   Fenomen 21.veka – rijaliti programi I dok se Srbija deli na pristalice i one koji će u svakom trenutku nipodaštavati format kakav je rijaliti program, istina je da takvi programi beleže neverovatnu gledanost i okupiraju pažnju mnoštva ljudi. Ko to prati? Šta se takvim sadržajem postiže i čemu tolika propaganda nečega što ne donosi ništa kvalitetno i obrazovano za našu decu su samo neka od pitanja koja se svakodnevno mogu čuti. Rijaliti šou-progarami vladaju već više od decenije na našim malim ekranima, a kako se čini i još dugo ćemo ih gledati jer se šire u svakakvim formatima na svakakvim nacionalnim frekvencijama. Šta privlači milione nas ovom kulturološkom fenomenu? Odakle ideja da se takav tip emisija stvori? Još je Herbet Džordž Vels pisao o ,,Velikom Bratu“ koji nas sve posmatra i prati šta radimo. Prema ovoj ideji je i nastao rijaliti program ,,Veliki brat“ holandske producentske kuće ,,Endemol“. Rijaliti kakvog danas prepoznajemo ( kombinacija igre, sapunice

Želja za tuđim nas je opila kao nekada naše roditelje kultne serije i filmovi. Neke nove „Srećne ljude“, gledamo kako se pretvaraju u „nesrećne“ i radujemo se što to nismo mi, a tako bismo voleli. Često slušamo o tome kako je sve izgubilo na vrednosti a dobilo na ceni. U to „ sve“  je odavno počeo da se ubraja i čovek. Bilo da je bogat ili siromašan, čoveku je stalno malo. Nažalost, uvek misli da je tuđe-slađe. Komšijino dvorište je lepše, voće ukusnije, trava zelenija. Interesantno je kako čovek uvek očekuje da uzme a retko oseća potrebu da nešto da. Nekako se lako nagodi sa svojom savešću kad želi da opravda svoje postupke. Za nedovoljnu komunikaciju izmedju ljudi  okrivljeni su mobilni telefoni i  internet, za  blud i nemoral mediji, a pitam se koga će ovo društvo okriviti za sopstvenu pohlepu? Živimo u vremenu  izmenjenih vrednosti  i žalimo se na njih, a šta da uradimo da to promenimo? Preskočila bih savete koji nam govore da se ‘diskonektujemo’, odvojimo od društveni

- Mislio sam da je Ona ta vijećna vatra. Vatra koja bi me grijala kad bi mi bilo zima. Vatra koja bi mi obasjala put kojim hodam. Ona vatra koja bi me digla iz pepela. Vatra koja bi iz pepela rodila Fenixa. Mislio sam da je vatra, u stvarnosti je samo pahulja. . . Pahulja koja ledi sve oko sebe . Pahulja koja bi se istopila istog trena kada bi u ruke pala. Ona pahulja koja srce zaledi i nikad više ne otopi. Mala bijela pahulja. . . Imaš sreće pahuljo što sam zimsko dijete.                                    ~ Azur Hadžihajdić ~

Ubedili smo sebe da smo posebni. Da se bez nas ne može. Nismo svesni koliko smo zamenljivi i da je važnije da shvatimo da  bez sebe ne možemo. Nismo svesni šta je prava ljubav. O tome najradije ćutimo, opet nesvesni da naše tišine govore iz nas i onda kada mi to ne želimo. Poznaješ li one tišine koje te opiju poput vina pa te odvedu u najzabačeniji deo sebe? Odvuku te u hodnike prašine,  „uštinu“ te za dušu i podsete da su tu iako si mislila da su prošle. Ožare ti svaki ožiljak svojim tihim postojanjem koje odzvanja u zidovima tvoje duše i zarobi se ponovo u tim dubinama, do sledećeg susreta. Skamene te i posive ti lice svaki put kada se pojave. O tim  tišinama najtiše ćutimo. Neke nas bole, neke smo preboleli a neke nas tište. Tište i kada smo srećni i kada smo tužni. Uvek su prisutne tako neme a tako glasne. Postavljaju pitanje šta je prava ljubav. Ponekad se sudariš sa njima, ponekad samo prodješ ni ne gledaš, a ponekad te teraju da staneš. Teraju te da ih po

- Zahvalna sam životu i svim ljudima koje mi je taj život stavio na put. Na neke sam se saplela, neke zaobišla, druge zavolela ili prebolela, sa nekima delila intimu i strahove.  Svi su mi pomogli i onda kada se najmanje činilo da je tako.  Danas je lako osvrnuti se kada imaš za čime. Nema praznine i pukotina. Ima života, u svoj svojoj lepoti i ružnoći, a sve zarad balansa.  Svi letovi, prenaglašeni i precenjeni završili su se naglim padom i razbijanjem na najsitnije komade. Sva vera je ipak bila upravo to, da dobro uvek pobeđuje, da nema razloga skrivati se i stideti dara koji nam je dat da ga podelimo.  Ukusi će biti različiti, o njima će se komentarisati iako je to “Sizifov posao”, a onaj ko voli sebe će se smeškati i voleti sve, i kritičare, jednako kao i iskrene, dobronamerne srodne duše.  Ne volim kada ljudi vide samo površinu, ali ne i suštinu. Sa druge strane volim kada ti isti ljudi požele da zagrebu ispod površine jer tamo mogu naći ono o čemu su uvek sanjali.

-                                                        U neke reči poverujemo tek kada nam se dese i neke bitke postanu naše tek kada ih sami osvojimo.  Iskustvo je ono što nam ostane posle svih uspona i padova. Ne budemo uvek oduševljeni kada lekciju naučimo na svojoj „koži", jer jasno je da stvari ne zavise samo od nas, ali sigurno kasnije imamo čime da se ponosimo.  Kažu da je „život" taj koji promeni čoveka, ja ipak mislim da su okolnosti te koje nas menjaju, u zavisnosti od toga kako ih prihvatamo.  Meni su uvek bile draže moje ne osvojene bitke, od nečijih poklonjenih borbi. Uverila sam se i u to da je volja važna ali nije presudna za uspeh.  Poznajem neke ljude koji su imali više sreće nego volje za sve što su (nisu) hteli da urade u životu. Poznajem i one ljude  koji „nemaju" baš puno sreće ali veruju u nju kao da su i sami sreća. Možda nisu rodjeni „pod srećnom zvezdom", ali definitivno jesu da sreću stvaraju i dele. Prepoz