ŽENSKI SVET

Dobar je osećaj pogledati se u ogledalo i shvatiti da ti se dopada osoba koju tamo vidiš. Jos bolje je prisetiti se da nije uvek tako bilo. Nije ta devojka ni sada savršena. Mogla bi da zategne to stomače i da više neguje svoju kosu, ali je sebe oslobodila pritiska da to mora da bude. Oslobodila se potrebe da bilo koga impresionira. Još uvek ne ume jasno da definiše gde je krenula ali to vise ne zamera sebi. Zamenila je to osećajem vere da će svakako tamo stići u pravom trenutku. Zna da je na njoj da osluškuje i prati svoj unutrašnji glas. Da neguje taj odnos sa sobom, jer što je više povezana sa centrom u sebi, više jasnoće dopušta u svoj život. Tu je sva snaga i svi odgovori koji su joj potrebni.  U njoj, ne negde van. Veruje da je sreća ovde i sada i na to podseća sebe u trenucima kad zaluta u ideje da će biti srećna kad bude "bila" ili "imala" nešto. Veruje i da tu potrebu ima samo njen EGO i da je to sasvim u redu sve dok to ne meša sa svojom su

Često se kroz knjige koje sam čitala, videa i citate provlačila rečenica „ Zavolite sebe i magija će početi da se dešava pred vašim očima“.  Jasno je meni bilo da osoba koja voli sebe donosi izbore kojima se podržava u svim sferama života. Bilo da je to bio partner, aktivnosti u slobodno vreme, prijatelji kojima je okružena, posao kojim se bavi ili hrana koju unosi u sebe. Isto tako mi je sve bolnije postajalo jasno da ja nisam ta osoba. Ono sto me je još vise frustriralo je to sto nisam znala ni kako to da postanem. Bio je pravi izazov stajati u tom mestu, gde znam da sabotiram sebe, da sam sama odgovorna za iskustva koja živim, a pritom ne umem to da promenim. Nazad nije bilo moguće ići. Jedina opcija je bila istrajati u svemu. Tako je vremenom pisanje stranica i stranica dnevnika, meditiranje, osveštavanje trenutka, počelo da čini svoje.  Polazilo mi je za rukom da osvestim misli koje se javljaju, posebno u trenucima kada bi onaj glas u meni „osuo paljbu“ i krenuo da

Poželim da je sve isto kao pre, ali ne, ne postoje dva ista trenutka. Po ko zna koji put me istisnula, odbacila, neupotrebljenog vratila tamo gde odavno nisam ni pripadao. Znam da nije, potpuno i do srži, verovala niti u moje reči, niti u moja dela. Ona, kojoj sam dao sve što je jedino i bilo stvarno moje. Ljubav samo za nju čuvanu . Nije je želela ili je nije mogla prihvatiti?  Ne smem je više pitati. Ja, koji je radio i ono što niko ne bi smeo, ustuknuo sam pred  ženom leptirom. Zastao sam pred lepetom njenih krila, raznet na komade. Ne pokušavam da se sastavim. Čemu? Olupina od čoveka ne treba sebi samome, a kamoli nekome drugom. A, život ide, dan po dan i prođe nekako, ali noć nikada. Radujem se noćima, one su naše, u njima ja čuvam njene snove i putujem tamo gde ću biti sam. Odem što dalje, od drugih, od sebe i uzalud. Nikada nije dovoljno daleko da odem od nje.  Varao sam je sa mnogim ženama, i tajno i javno. Smeškala se i  nastavljala dalje kao da ništa

                                Ona Visoko uzdignute glave koračala je raskvašenim ulicama grada ne obraćajući pažnju na užurbane prolaznike. Nikada nije volela kišu i jesen sem, možda, u najranijem detinjstvu kada je uživanje skakanja po baricama bila omiljena dečija zabava. Odrastanje, ali i okolnosti su je menjali. Nekada kako je htela, a nekada kako je moralo biti. Gluma joj nije jača strana, mimika lica otkrila bi svaki, pa i najmanji znak promene raspoloženja. Borba da se odglumi ono što se mora vremenom postaje noćna mora. Posebno njoj koja nije želela bilo šta i bilo kome da objašnjava. Uzalud je visoko podignuta glava ako je duša opustošena. Priznati sebi važnije je nego bilo kome drugom. Pasti i ustati časnije je nego glumiti lažnu sreću. Nema te kopije koja će, veštom posmatraču, izgledati kao original i nema tog čoveka koji je, lažući druge, uspeo da slaže sebe.  Viđam je ovih dana, glava je neznatno spuštena, ali  diskretni osmeh krasi njeno lice.  Krenula je dal

Pišem ovaj tekst,  tebi Ženo,   koja si kao i ja – jaka zbog svojih slabosti. Pišem ti jer želim da znaš da nisi sama, iako jesi, a okružena si ljudima. Pišem ti, da ti budem vetar, onda kada budeš htela da se predaš, onda kada budeš htela da odustaneš. Pišem ti jer znam da ti je nekada potrebna reč, bilo čija, da ti udahne dah, da ti ugreje ozeblo srce, da ti pomiluje rane. Pišem ti jer znam koliko ti je nekada potrebna tišina da se sabereš u njoj, da ne izgubiš dostojanstvo, a da nađeš sebe.  Pišem ti ovo da ti budem sidro kad budeš umorna želela da pristaneš i odmoriš. Ja znam koliko hrabrosti treba i da ostaneš i da odeš. Pišem ti jer te razumem. Ne zato što si žena, već zato što si SVE ! Pišem ti ovo da te nasmejem. Da ti budem društvo uz kafu. Pišem ti iz zahvalnosti što mi je jedna takva dala život i učinila ga divnim. Pišem ti, Ženo, jer želim da naučiš da sebe ceniš, da sebe voliš, poštuješ, da se sa sobom ponosiš. Pišem ti, jer želim da budeš srećna, da ti uzdah ne

Svemu smo odredili kriterijume i postavili pravila. Ponašamo se kao  da je život parče papira po kojem možemo da pišemo. Kada smo raspoloženi pišemo, kad nismo, žvrljamo i  precrtavamo kako hoćemo, bez posledica a sa očekivanjem da naše zapovesti budu ispunjene. Besramno osudimo svakog ko nam se suprotstavi i saspemo na njega paljbu reči. Na ovoj listi se najčešće nalaze naši kriterijumi, a na visini zadatka stoji  „ gospodin pravi“. Kao da smo u prodavnici garderobe i trebamo da izaberemo savršenu haljinu za zabavu sa puno zvanica pred kojima želimo da se pokažemo u najboljem svetlu. U koju ćemo prodavnicu ući odlučujemo uglavnom posmatrajući izlog, iako u njemu nije sve izloženo. Nepisano je pravilo da  ono što nas na prvi pogled privuče, na drugi nas možda odbije , ali ništa nas ne košta da uđemo i probamo ono što nam se u izlogu svidelo. Čak i ako nam ne odgovara potražićemo drugu. Težimo ka savršenstvu a osvajaju nas neosvojive i ne savršene stvari. Možda njihovo savr

Svako ima nekog kome redovno prepisuje svoje neuspehe, tugu, loš dan… i svako ima samo sebe da se ponosi kada je uspešan. Ne mogu da kažem  šta  niti  ko  nam određuje tok dana ili života, jer su ubeđenja kod svih različita.  Neko veruje u sudbinu, neko u Boga, neko u ljude, ljubav u sebe , ali znam da ako damo sve od sebe, kakav god da bude ishod – bićemo pobednici. Znam i da ne nikne uvek ono što smo posejali, a nadali smo se, strepeli, čekali… Znam i da je teško da se tada ne zapitaš  zašto je tebi pripao tako težak život, ali  zapamti da   svako dobije breme koje može da ponese. Verujemo da smo jedini kapetani na ovom našem brodu zvanom život i da plovidbom ka cilju upravljamo sami. Verujemo da sami biramo i da od nas zavisi put. Zato planiramo, nadamo se, očekujemo. Nestrpljivi smo, jer mislimo da nas cilj čeka i da je naše samo da stignemo i uzmemo ga. Kako ćemo stići, koji ćemo put birati, ili nam je to možda određeno?   Ja verujem da izbore sami pravimo. Oni su od

Nekada je bilo sramota nemati muža, danas je „sramota“ imati ga. Slušajući razgovore žena i devojaka shvatam  gde smo se kao žene, na putu za naša prava, jednostavno izgubile. Krenule smo u borbu za feminizam, a skrenule u borbu protiv muškaraca i brakova. „ Nisam luda da se udam pa da čistim, kuvam, perem, spremam i nekog trpim. Samostalna sam i dovoljno jaka da mogu sve sama“. Koliko puta ste čule ili izgovorile ove rečenice? Izgovarajući ih, dale ste odgovor na pitanje  šta za Vas znači ljubav. Tvrdimo da smo gospodari svojih misli i želja, a odgovore na pitanja koja se tiču naših života tražimo u drugim ljudima, knjigama, znakovima. Uvek je lakše za propale brakove i životne neuspehe okriviti onog ko je u tom trenutku „sedeo“ pored nas, nego preuzeti odgovornost za sopstvene postupke. Pitamo se „ Zašto se ovo meni dešava „,  ljuti na sudbinu za koju verujemo da je negde zapisana, pa upravlja nama kao marionetama. Mislim da je očigledno da feminizam uživa slavu ali d

Sve u svoje vreme“,  čula sam ovu rečenicu bezbroj puta. Uvek mi je zvučala umorno, potrošeno, prazno. Nekada zato što je nisam razumela, danas zato što je u potpunosti razumem, ali i osećam da ona i dalje ne daje smisao „ mom vremenu“ . Sada će neko reći „ Pa svako je vreme moje“  i slagaće sebe nesvestan toga, a sve zbog želje da je tako. Ja ne mislim da je svako vreme naše i nema ničeg tužnog u tome. Toliko pogrešnih i pravih odluka sam donela u „ pogrešnom“ i „pravom“  trenutku, a sve sa željom da ishod bude  najbolji.  Nisam shvatala da je  fokus važniji od cilja.  Pamtim neke godine koje nisu bile moje, a ja sam želela baš njih da živim. Pored silne želje da budeš „glavni glumac“, život te sa samo njemu znanim razlogom smesti u publiku. Da odgledaš puno predstava pre nego što „zaigraš“ glavnu ulogu. Pre nego što odlučiš da li ćeš biti  „čovek kameleon“  ili samo, jednostavno,  a tako komplikovano –  ČOVEK! Živimo u elektronskom vremenu gde se zagrljaji, poljupci i osm

Da li si slobodan? Postoje različite teorije koje opisuju slobodu, a vekovima se čovek borio za jednu veoma važnu. Za slobodu govora. I  skoro da je uspeo da je izbori. Kažem, „skoro“, zato sto postoji i negativna koncepcija slobode, koju čovek meša sa dominacijom, pa tako uskače u tuđu slobodu, ne bi li ovladao njome, umesto da u svojoj uživa. Ja verujem da je slobodan samo onaj ko se glasno smeje, iskreno voli, čvrsto grli, od srca se raduje svojim i tuđim pobedama. Onaj ko sanja i ostvaruje svoje snove, onaj ko prasta, zasmejava, ohrabruje. Onaj ko se moli i zahvaljuje. Slobodan je samo onaj ko zna smisao stvaranja sopstvene bajke i uživa u njoj bez potrebe da je bilo kome objašnjava. Da li si srećan? Nesrećni ne veruju srećnima. Zbog svoje nesposobnosti da pronadju svoj život u moru tuđih iz kojih vire, nesrećni misle da je svačiji život nesrećan. Slušaš ih kako tvrde dok objašnjavaju da je nemoguće da je neko toliko srećan a ima „ovaj“ ili „onaj“ problem. „

- Empata“  će razumeti šta znači kada se nađemo oči u oči sa „energetskim vampirom“. Apsorbovanje tuđe energije je postala svakodnevna „bolest“ koju sami prizivamo, jer verujemo da smo dužni da parazitu pružimo dom. Vaspitavani smo da istrpimo i saslušamo svakog ko nam se obraća samo da ne bi smo ispali nekulturni. Usađivano nam je razumevanje i strpljenje za sve druge, osim za sebe. Odavno su ljudi prihvatili da je  „sramota“ da svako ima i brine se samo o svom životu, pa tuđe breme nosi na svojim leđima. Veliki broj ljudi shvata bukvalno brigu o drugima i prihvata odgovornost  za tuđi život.  Nacija se polako, ali sigurno budi i osvešćuje zahvaljujući društvenim mrežama, jer insistiranje da nam fokus bude na  „sebi“ nikada nije bilo veće.  Važno je samo ne izgubiti se i na tom putu. Cilj je da vratimo sebi sebe. Cilj je da krenemo sebe da  OSLUŠKUJEMO ,  UVESELJAVAMO  i  VOLIMO  onakve kakve jesmo. Sa posedovanjem  CHANEL  taštice ili bez nje, cilj je da  SEBE PRIHVATIMO.  

                          Žena   Muškarci su jednostavniji od žena. Oni se ne porede ni sa kim. Žene se porede sa svim zemaljskim i vanzemaljskim stvarima. Nekako im je uvek draže da ih nazivaju caricom, kraljicom, boginjom, nego onim što jesu. Ni jedna titula te ne opisuje bolje od one što si. Žena ne shvata da je divna samim tim što je žena. Stvorena da ponese najlepše haljine, najšire osmehe, najcrvenije ruževe.  Stvorena da inspiriše.  Da po zemlji hoda na visini koju poželi, sa krojem koji je samo njoj tačan, jer je jedinstvena. Stvorena da beskonačno voli, od sreće plače, da uteši. Stvorena da  život stvori. Stvorena sa velikim srcem, da oprosti. Stvorena da u svojoj raskoši uživa.  Stvorena savršena sa manom.  Zaboravlja koliko vredi i da jedino sa kim treba da se poredi, jeste sa sobom koja je juče.