ŽENSKI SVET

Da li je i koliko jednostavno biti moderna žena, otkrijte u sledećem tekstu. Moderna žena.  Tema koja nema kraj. A ja nikada nisam verovala u krajeve. Verujem da je svaki kraj novi početak.  Koliko ćeš početaka imati u životu zavisi od toga koliko poštovanja za sebe imaš. Ako si moderna žena, jako je važno da razviješ kod sebe samopoštovanje. To je granica koju ćete postavljati pred ljude i tako štititi svoju ličnost od njih. Ta granica je konačan zbir skupa pravila ponašanja koje same sebi određujete. Ako ih se vi pridržavate, drugi neće imati izbor da čine suprotno.Važno je biti u miru sa sobom. U miru sa svojim mislima. Važno je znati šta nećemo. I u današnjem vremenu je teško biti žena. Teško je zato što se od nje najviše očekuje a njoj se najmanje priznaje.Često je potrebno ove granice jasno staviti pred one koje volimo, jer oni ih najčešće prelaze. Od  kada je sveta pred nežniji pol je stavljen pravilnik po kojem će živeti? Pravilnik oblačenja, ponašanja, govorenja.

  Kada bih mogla jednu stvar da poklonim svim ljudima koji mi znače, bila bi to  svest o sopstvenoj vrednosti . Davno mi je postalo jasno da je to temelj od čije stabilnosti zavisi funkcionisanje svih ostalih oblasti u životu. Pa bih tako, kad god nešto u mom životu nije funkcionisalo umela da kažem: " Ah, da, to je sve zato što ja ne volim sebe". I tako sam stajala i čekala da mi se ta ljubav prema sebi desi. Gutala bih knjige, citate i videa, verujući da će možda baš naredna rečenica koju budem pročitala ili čula da me uveri da sam biće vredno i dostojno ljubavi. " Oh kad bih samo umela da se zavolim pa svi problemi koje imam bi se rešili",   bila sam ubeđena. Znate onu osobu po kojoj jasno vidite da ima dobro misljenje o sebi? Ponekad ume i da "učini" da se osetite loše u njenoj blizini jer vas podseti na sve ono što vi niste. A isto tako može i da probudi u vama iskru kroz ideju:" Kad sam mogla ja mozes i ti" ! E ja sam ž

Postoje knjige, filmovi, tekstovi posle kojih kao da nismo isti. Kao da se u nama nešto promeni. Postanemo razumniji, skloni prihvatanju, opraštanju i često promenimo neke stavove. Probudi se u nama nešto što možda nismo ni znali da postoji. Kao da nas je hladan tuš osvestio i dobijemo odgovore na sve što do sad nismo znali. Evo neke od knjiga koje su na mene ostavile poseban utisak i pečat. Ispovest iz Harema  - Branko Milenković  je knjiga koju sam pročitačala tri puta u različitim periodima mog života i svaki put je na mene ostavila drugačiji utisak. Ispovest devojke koja je na prevaru završila u haremu I u njemu provela četiri godine nakon čega je prodata u Turskoj. Uspela je da se spase zahvljujući sudbini ili slučajnosti što je ličila na pokojnu ćerku od čoveka koji je bio zadužen da je snabdeva potrebnim stvarima I namirnicama. Mešala su mi se osećanja, od osuđivanja zašto I kako je mogla da bude tako lakoverna I prihvati ponudu potpunih stranaca I kako joj nije palo

   Fenomen 21.veka – rijaliti programi I dok se Srbija deli na pristalice i one koji će u svakom trenutku nipodaštavati format kakav je rijaliti program, istina je da takvi programi beleže neverovatnu gledanost i okupiraju pažnju mnoštva ljudi. Ko to prati? Šta se takvim sadržajem postiže i čemu tolika propaganda nečega što ne donosi ništa kvalitetno i obrazovano za našu decu su samo neka od pitanja koja se svakodnevno mogu čuti. Rijaliti šou-progarami vladaju već više od decenije na našim malim ekranima, a kako se čini i još dugo ćemo ih gledati jer se šire u svakakvim formatima na svakakvim nacionalnim frekvencijama. Šta privlači milione nas ovom kulturološkom fenomenu? Odakle ideja da se takav tip emisija stvori? Još je Herbet Džordž Vels pisao o ,,Velikom Bratu“ koji nas sve posmatra i prati šta radimo. Prema ovoj ideji je i nastao rijaliti program ,,Veliki brat“ holandske producentske kuće ,,Endemol“. Rijaliti kakvog danas prepoznajemo ( kombinacija igre, sapunice

Želja za tuđim nas je opila kao nekada naše roditelje kultne serije i filmovi. Neke nove „Srećne ljude“, gledamo kako se pretvaraju u „nesrećne“ i radujemo se što to nismo mi, a tako bismo voleli. Često slušamo o tome kako je sve izgubilo na vrednosti a dobilo na ceni. U to „ sve“  je odavno počeo da se ubraja i čovek. Bilo da je bogat ili siromašan, čoveku je stalno malo. Nažalost, uvek misli da je tuđe-slađe. Komšijino dvorište je lepše, voće ukusnije, trava zelenija. Interesantno je kako čovek uvek očekuje da uzme a retko oseća potrebu da nešto da. Nekako se lako nagodi sa svojom savešću kad želi da opravda svoje postupke. Za nedovoljnu komunikaciju izmedju ljudi  okrivljeni su mobilni telefoni i  internet, za  blud i nemoral mediji, a pitam se koga će ovo društvo okriviti za sopstvenu pohlepu? Živimo u vremenu  izmenjenih vrednosti  i žalimo se na njih, a šta da uradimo da to promenimo? Preskočila bih savete koji nam govore da se ‘diskonektujemo’, odvojimo od društveni

- Mislio sam da je Ona ta vijećna vatra. Vatra koja bi me grijala kad bi mi bilo zima. Vatra koja bi mi obasjala put kojim hodam. Ona vatra koja bi me digla iz pepela. Vatra koja bi iz pepela rodila Fenixa. Mislio sam da je vatra, u stvarnosti je samo pahulja. . . Pahulja koja ledi sve oko sebe . Pahulja koja bi se istopila istog trena kada bi u ruke pala. Ona pahulja koja srce zaledi i nikad više ne otopi. Mala bijela pahulja. . . Imaš sreće pahuljo što sam zimsko dijete.                                    ~ Azur Hadžihajdić ~

Ubedili smo sebe da smo posebni. Da se bez nas ne može. Nismo svesni koliko smo zamenljivi i da je važnije da shvatimo da  bez sebe ne možemo. Nismo svesni šta je prava ljubav. O tome najradije ćutimo, opet nesvesni da naše tišine govore iz nas i onda kada mi to ne želimo. Poznaješ li one tišine koje te opiju poput vina pa te odvedu u najzabačeniji deo sebe? Odvuku te u hodnike prašine,  „uštinu“ te za dušu i podsete da su tu iako si mislila da su prošle. Ožare ti svaki ožiljak svojim tihim postojanjem koje odzvanja u zidovima tvoje duše i zarobi se ponovo u tim dubinama, do sledećeg susreta. Skamene te i posive ti lice svaki put kada se pojave. O tim  tišinama najtiše ćutimo. Neke nas bole, neke smo preboleli a neke nas tište. Tište i kada smo srećni i kada smo tužni. Uvek su prisutne tako neme a tako glasne. Postavljaju pitanje šta je prava ljubav. Ponekad se sudariš sa njima, ponekad samo prodješ ni ne gledaš, a ponekad te teraju da staneš. Teraju te da ih po