ŽENSKI SVET

Da li je i koliko jednostavno biti moderna žena, otkrijte u sledećem tekstu. Moderna žena.  Tema koja nema kraj. A ja nikada nisam verovala u krajeve. Verujem da je svaki kraj novi početak.  Koliko ćeš početaka imati u životu zavisi od toga koliko poštovanja za sebe imaš. Ako si moderna žena, jako je važno da razviješ kod sebe samopoštovanje. To je granica koju ćete postavljati pred ljude i tako štititi svoju ličnost od njih. Ta granica je konačan zbir skupa pravila ponašanja koje same sebi određujete. Ako ih se vi pridržavate, drugi neće imati izbor da čine suprotno.Važno je biti u miru sa sobom. U miru sa svojim mislima. Važno je znati šta nećemo. I u današnjem vremenu je teško biti žena. Teško je zato što se od nje najviše očekuje a njoj se najmanje priznaje.Često je potrebno ove granice jasno staviti pred one koje volimo, jer oni ih najčešće prelaze. Od  kada je sveta pred nežniji pol je stavljen pravilnik po kojem će živeti? Pravilnik oblačenja, ponašanja, govorenja.

  Kada bih mogla jednu stvar da poklonim svim ljudima koji mi znače, bila bi to  svest o sopstvenoj vrednosti . Davno mi je postalo jasno da je to temelj od čije stabilnosti zavisi funkcionisanje svih ostalih oblasti u životu. Pa bih tako, kad god nešto u mom životu nije funkcionisalo umela da kažem: " Ah, da, to je sve zato što ja ne volim sebe". I tako sam stajala i čekala da mi se ta ljubav prema sebi desi. Gutala bih knjige, citate i videa, verujući da će možda baš naredna rečenica koju budem pročitala ili čula da me uveri da sam biće vredno i dostojno ljubavi. " Oh kad bih samo umela da se zavolim pa svi problemi koje imam bi se rešili",   bila sam ubeđena. Znate onu osobu po kojoj jasno vidite da ima dobro misljenje o sebi? Ponekad ume i da "učini" da se osetite loše u njenoj blizini jer vas podseti na sve ono što vi niste. A isto tako može i da probudi u vama iskru kroz ideju:" Kad sam mogla ja mozes i ti" ! E ja sam ž

Postoje knjige, filmovi, tekstovi posle kojih kao da nismo isti. Kao da se u nama nešto promeni. Postanemo razumniji, skloni prihvatanju, opraštanju i često promenimo neke stavove. Probudi se u nama nešto što možda nismo ni znali da postoji. Kao da nas je hladan tuš osvestio i dobijemo odgovore na sve što do sad nismo znali. Evo neke od knjiga koje su na mene ostavile poseban utisak i pečat. Ispovest iz Harema  - Branko Milenković  je knjiga koju sam pročitačala tri puta u različitim periodima mog života i svaki put je na mene ostavila drugačiji utisak. Ispovest devojke koja je na prevaru završila u haremu I u njemu provela četiri godine nakon čega je prodata u Turskoj. Uspela je da se spase zahvljujući sudbini ili slučajnosti što je ličila na pokojnu ćerku od čoveka koji je bio zadužen da je snabdeva potrebnim stvarima I namirnicama. Mešala su mi se osećanja, od osuđivanja zašto I kako je mogla da bude tako lakoverna I prihvati ponudu potpunih stranaca I kako joj nije palo

   Fenomen 21.veka – rijaliti programi I dok se Srbija deli na pristalice i one koji će u svakom trenutku nipodaštavati format kakav je rijaliti program, istina je da takvi programi beleže neverovatnu gledanost i okupiraju pažnju mnoštva ljudi. Ko to prati? Šta se takvim sadržajem postiže i čemu tolika propaganda nečega što ne donosi ništa kvalitetno i obrazovano za našu decu su samo neka od pitanja koja se svakodnevno mogu čuti. Rijaliti šou-progarami vladaju već više od decenije na našim malim ekranima, a kako se čini i još dugo ćemo ih gledati jer se šire u svakakvim formatima na svakakvim nacionalnim frekvencijama. Šta privlači milione nas ovom kulturološkom fenomenu? Odakle ideja da se takav tip emisija stvori? Još je Herbet Džordž Vels pisao o ,,Velikom Bratu“ koji nas sve posmatra i prati šta radimo. Prema ovoj ideji je i nastao rijaliti program ,,Veliki brat“ holandske producentske kuće ,,Endemol“. Rijaliti kakvog danas prepoznajemo ( kombinacija igre, sapunice

Želja za tuđim nas je opila kao nekada naše roditelje kultne serije i filmovi. Neke nove „Srećne ljude“, gledamo kako se pretvaraju u „nesrećne“ i radujemo se što to nismo mi, a tako bismo voleli. Često slušamo o tome kako je sve izgubilo na vrednosti a dobilo na ceni. U to „ sve“  je odavno počeo da se ubraja i čovek. Bilo da je bogat ili siromašan, čoveku je stalno malo. Nažalost, uvek misli da je tuđe-slađe. Komšijino dvorište je lepše, voće ukusnije, trava zelenija. Interesantno je kako čovek uvek očekuje da uzme a retko oseća potrebu da nešto da. Nekako se lako nagodi sa svojom savešću kad želi da opravda svoje postupke. Za nedovoljnu komunikaciju izmedju ljudi  okrivljeni su mobilni telefoni i  internet, za  blud i nemoral mediji, a pitam se koga će ovo društvo okriviti za sopstvenu pohlepu? Živimo u vremenu  izmenjenih vrednosti  i žalimo se na njih, a šta da uradimo da to promenimo? Preskočila bih savete koji nam govore da se ‘diskonektujemo’, odvojimo od društveni

- Mislio sam da je Ona ta vijećna vatra. Vatra koja bi me grijala kad bi mi bilo zima. Vatra koja bi mi obasjala put kojim hodam. Ona vatra koja bi me digla iz pepela. Vatra koja bi iz pepela rodila Fenixa. Mislio sam da je vatra, u stvarnosti je samo pahulja. . . Pahulja koja ledi sve oko sebe . Pahulja koja bi se istopila istog trena kada bi u ruke pala. Ona pahulja koja srce zaledi i nikad više ne otopi. Mala bijela pahulja. . . Imaš sreće pahuljo što sam zimsko dijete.                                    ~ Azur Hadžihajdić ~

Ubedili smo sebe da smo posebni. Da se bez nas ne može. Nismo svesni koliko smo zamenljivi i da je važnije da shvatimo da  bez sebe ne možemo. Nismo svesni šta je prava ljubav. O tome najradije ćutimo, opet nesvesni da naše tišine govore iz nas i onda kada mi to ne želimo. Poznaješ li one tišine koje te opiju poput vina pa te odvedu u najzabačeniji deo sebe? Odvuku te u hodnike prašine,  „uštinu“ te za dušu i podsete da su tu iako si mislila da su prošle. Ožare ti svaki ožiljak svojim tihim postojanjem koje odzvanja u zidovima tvoje duše i zarobi se ponovo u tim dubinama, do sledećeg susreta. Skamene te i posive ti lice svaki put kada se pojave. O tim  tišinama najtiše ćutimo. Neke nas bole, neke smo preboleli a neke nas tište. Tište i kada smo srećni i kada smo tužni. Uvek su prisutne tako neme a tako glasne. Postavljaju pitanje šta je prava ljubav. Ponekad se sudariš sa njima, ponekad samo prodješ ni ne gledaš, a ponekad te teraju da staneš. Teraju te da ih po

- Zahvalna sam životu i svim ljudima koje mi je taj život stavio na put. Na neke sam se saplela, neke zaobišla, druge zavolela ili prebolela, sa nekima delila intimu i strahove.  Svi su mi pomogli i onda kada se najmanje činilo da je tako.  Danas je lako osvrnuti se kada imaš za čime. Nema praznine i pukotina. Ima života, u svoj svojoj lepoti i ružnoći, a sve zarad balansa.  Svi letovi, prenaglašeni i precenjeni završili su se naglim padom i razbijanjem na najsitnije komade. Sva vera je ipak bila upravo to, da dobro uvek pobeđuje, da nema razloga skrivati se i stideti dara koji nam je dat da ga podelimo.  Ukusi će biti različiti, o njima će se komentarisati iako je to “Sizifov posao”, a onaj ko voli sebe će se smeškati i voleti sve, i kritičare, jednako kao i iskrene, dobronamerne srodne duše.  Ne volim kada ljudi vide samo površinu, ali ne i suštinu. Sa druge strane volim kada ti isti ljudi požele da zagrebu ispod površine jer tamo mogu naći ono o čemu su uvek sanjali.

-                                                        U neke reči poverujemo tek kada nam se dese i neke bitke postanu naše tek kada ih sami osvojimo.  Iskustvo je ono što nam ostane posle svih uspona i padova. Ne budemo uvek oduševljeni kada lekciju naučimo na svojoj „koži", jer jasno je da stvari ne zavise samo od nas, ali sigurno kasnije imamo čime da se ponosimo.  Kažu da je „život" taj koji promeni čoveka, ja ipak mislim da su okolnosti te koje nas menjaju, u zavisnosti od toga kako ih prihvatamo.  Meni su uvek bile draže moje ne osvojene bitke, od nečijih poklonjenih borbi. Uverila sam se i u to da je volja važna ali nije presudna za uspeh.  Poznajem neke ljude koji su imali više sreće nego volje za sve što su (nisu) hteli da urade u životu. Poznajem i one ljude  koji „nemaju" baš puno sreće ali veruju u nju kao da su i sami sreća. Možda nisu rodjeni „pod srećnom zvezdom", ali definitivno jesu da sreću stvaraju i dele. Prepoz

Dobar je osećaj pogledati se u ogledalo i shvatiti da ti se dopada osoba koju tamo vidiš. Jos bolje je prisetiti se da nije uvek tako bilo. Nije ta devojka ni sada savršena. Mogla bi da zategne to stomače i da više neguje svoju kosu, ali je sebe oslobodila pritiska da to mora da bude. Oslobodila se potrebe da bilo koga impresionira. Još uvek ne ume jasno da definiše gde je krenula ali to vise ne zamera sebi. Zamenila je to osećajem vere da će svakako tamo stići u pravom trenutku. Zna da je na njoj da osluškuje i prati svoj unutrašnji glas. Da neguje taj odnos sa sobom, jer što je više povezana sa centrom u sebi, više jasnoće dopušta u svoj život. Tu je sva snaga i svi odgovori koji su joj potrebni.  U njoj, ne negde van. Veruje da je sreća ovde i sada i na to podseća sebe u trenucima kad zaluta u ideje da će biti srećna kad bude "bila" ili "imala" nešto. Veruje i da tu potrebu ima samo njen EGO i da je to sasvim u redu sve dok to ne meša sa svojom su

Često se kroz knjige koje sam čitala, videa i citate provlačila rečenica „ Zavolite sebe i magija će početi da se dešava pred vašim očima“.  Jasno je meni bilo da osoba koja voli sebe donosi izbore kojima se podržava u svim sferama života. Bilo da je to bio partner, aktivnosti u slobodno vreme, prijatelji kojima je okružena, posao kojim se bavi ili hrana koju unosi u sebe. Isto tako mi je sve bolnije postajalo jasno da ja nisam ta osoba. Ono sto me je još vise frustriralo je to sto nisam znala ni kako to da postanem. Bio je pravi izazov stajati u tom mestu, gde znam da sabotiram sebe, da sam sama odgovorna za iskustva koja živim, a pritom ne umem to da promenim. Nazad nije bilo moguće ići. Jedina opcija je bila istrajati u svemu. Tako je vremenom pisanje stranica i stranica dnevnika, meditiranje, osveštavanje trenutka, počelo da čini svoje.  Polazilo mi je za rukom da osvestim misli koje se javljaju, posebno u trenucima kada bi onaj glas u meni „osuo paljbu“ i krenuo da

Poželim da je sve isto kao pre, ali ne, ne postoje dva ista trenutka. Po ko zna koji put me istisnula, odbacila, neupotrebljenog vratila tamo gde odavno nisam ni pripadao. Znam da nije, potpuno i do srži, verovala niti u moje reči, niti u moja dela. Ona, kojoj sam dao sve što je jedino i bilo stvarno moje. Ljubav samo za nju čuvanu . Nije je želela ili je nije mogla prihvatiti?  Ne smem je više pitati. Ja, koji je radio i ono što niko ne bi smeo, ustuknuo sam pred  ženom leptirom. Zastao sam pred lepetom njenih krila, raznet na komade. Ne pokušavam da se sastavim. Čemu? Olupina od čoveka ne treba sebi samome, a kamoli nekome drugom. A, život ide, dan po dan i prođe nekako, ali noć nikada. Radujem se noćima, one su naše, u njima ja čuvam njene snove i putujem tamo gde ću biti sam. Odem što dalje, od drugih, od sebe i uzalud. Nikada nije dovoljno daleko da odem od nje.  Varao sam je sa mnogim ženama, i tajno i javno. Smeškala se i  nastavljala dalje kao da ništa

                                Ona Visoko uzdignute glave koračala je raskvašenim ulicama grada ne obraćajući pažnju na užurbane prolaznike. Nikada nije volela kišu i jesen sem, možda, u najranijem detinjstvu kada je uživanje skakanja po baricama bila omiljena dečija zabava. Odrastanje, ali i okolnosti su je menjali. Nekada kako je htela, a nekada kako je moralo biti. Gluma joj nije jača strana, mimika lica otkrila bi svaki, pa i najmanji znak promene raspoloženja. Borba da se odglumi ono što se mora vremenom postaje noćna mora. Posebno njoj koja nije želela bilo šta i bilo kome da objašnjava. Uzalud je visoko podignuta glava ako je duša opustošena. Priznati sebi važnije je nego bilo kome drugom. Pasti i ustati časnije je nego glumiti lažnu sreću. Nema te kopije koja će, veštom posmatraču, izgledati kao original i nema tog čoveka koji je, lažući druge, uspeo da slaže sebe.  Viđam je ovih dana, glava je neznatno spuštena, ali  diskretni osmeh krasi njeno lice.  Krenula je dal

Pišem ovaj tekst,  tebi Ženo,   koja si kao i ja – jaka zbog svojih slabosti. Pišem ti jer želim da znaš da nisi sama, iako jesi, a okružena si ljudima. Pišem ti, da ti budem vetar, onda kada budeš htela da se predaš, onda kada budeš htela da odustaneš. Pišem ti jer znam da ti je nekada potrebna reč, bilo čija, da ti udahne dah, da ti ugreje ozeblo srce, da ti pomiluje rane. Pišem ti jer znam koliko ti je nekada potrebna tišina da se sabereš u njoj, da ne izgubiš dostojanstvo, a da nađeš sebe.  Pišem ti ovo da ti budem sidro kad budeš umorna želela da pristaneš i odmoriš. Ja znam koliko hrabrosti treba i da ostaneš i da odeš. Pišem ti jer te razumem. Ne zato što si žena, već zato što si SVE ! Pišem ti ovo da te nasmejem. Da ti budem društvo uz kafu. Pišem ti iz zahvalnosti što mi je jedna takva dala život i učinila ga divnim. Pišem ti, Ženo, jer želim da naučiš da sebe ceniš, da sebe voliš, poštuješ, da se sa sobom ponosiš. Pišem ti, jer želim da budeš srećna, da ti uzdah ne

Svemu smo odredili kriterijume i postavili pravila. Ponašamo se kao  da je život parče papira po kojem možemo da pišemo. Kada smo raspoloženi pišemo, kad nismo, žvrljamo i  precrtavamo kako hoćemo, bez posledica a sa očekivanjem da naše zapovesti budu ispunjene. Besramno osudimo svakog ko nam se suprotstavi i saspemo na njega paljbu reči. Na ovoj listi se najčešće nalaze naši kriterijumi, a na visini zadatka stoji  „ gospodin pravi“. Kao da smo u prodavnici garderobe i trebamo da izaberemo savršenu haljinu za zabavu sa puno zvanica pred kojima želimo da se pokažemo u najboljem svetlu. U koju ćemo prodavnicu ući odlučujemo uglavnom posmatrajući izlog, iako u njemu nije sve izloženo. Nepisano je pravilo da  ono što nas na prvi pogled privuče, na drugi nas možda odbije , ali ništa nas ne košta da uđemo i probamo ono što nam se u izlogu svidelo. Čak i ako nam ne odgovara potražićemo drugu. Težimo ka savršenstvu a osvajaju nas neosvojive i ne savršene stvari. Možda njihovo savr