TUDJE - SLADJE: istina ili mit?

Želja za tuđim nas je opila kao nekada naše roditelje kultne serije i filmovi. Neke nove „Srećne ljude“, gledamo kako se pretvaraju u „nesrećne“ i radujemo se što to nismo mi, a tako bismo voleli.
Često slušamo o tome kako je sve izgubilo na vrednosti a dobilo na ceni. U to „sve“ je odavno počeo da se ubraja i čovek. Bilo da je bogat ili siromašan, čoveku je stalno malo. Nažalost, uvek misli da je tuđe-slađe. Komšijino dvorište je lepše, voće ukusnije, trava zelenija. Interesantno je kako čovek uvek očekuje da uzme a retko oseća potrebu da nešto da. Nekako se lako nagodi sa svojom savešću kad želi da opravda svoje postupke.


Za nedovoljnu komunikaciju izmedju ljudi  okrivljeni su mobilni telefoni i  internet, za  blud i nemoral mediji, a pitam se koga će ovo društvo okriviti za sopstvenu pohlepu?
Živimo u vremenu izmenjenih vrednosti i žalimo se na njih, a šta da uradimo da to promenimo? Preskočila bih savete koji nam govore da se ‘diskonektujemo’, odvojimo od društvenih tokova i odemo negde. Takvi postupci se ne nazivaju odlascima već begom.Beg u stari beg. Sećate se priče o tome da su ljudi masovno naseljavali gradove i ispraznili sela u želji za boljim, lepšim i jednostavnijim načinom života? Tužno je kako čovek pre prihvata da pobegne od problema, nego da se sa istim suoči.

Iako želi za sebe samo najbolje, često to najbolje nije najbolje jer računa samo materijalne stvari. „Za čoveka je najbolja stvar „slobodna duša“  koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“, kako su tvrdili stoici, pripadnici elejske škole u antičkoj Grčkoj. Oni su bili poštovani zbog visokih moralnih standarda. Cenili su vrline – razumnost, pravednost i umerenost. Tvrdili su da su um i sudbina ti koji određuju sve.
Cenili su sve ono čemu smo zatvorili vrata  a otvorili ista sedam smrtnih grehova. Pustili ih da ovladaju nama, po principu – razvrat, zavist, proždrljivost,  lenjost, pohlepa, gnev i gordost. Okrivljujemo društvo jer je na sve ili klimalo ili okretalo glavom, nesvesni činjenice da smo mi deo istog duštva koje je zasnovano na principu tuđe-slađe’ i da ne preuzimamo ništa.
Istina je da „Jedna lasta ne čini proleće“, ali skup lasta čini jato. Skup koji veruje jedno u drugo, prihvata i uvažava drugačijeg od sebe i kreće se uvek u jedinstvenoj putanji . Kada se jedna lasta umori, druga preuzima vođstvo.


Plaši me ovo vreme u kojem se čovek laže da je slobodan samo  ako živi sam i da u samoći uživa. Plaši me vreme nesposobnosti prihvatanja različitosti, otvorenosti i privrženosti. Plaši me vreme insistiranja na slobodi koju smo zapravo pretvorili u ropstvo, iznošenje mišljenja u tišinu, ljubav u taštinu, feminizam u borbu protiv brakova i muškaraca. Plaši me ovo vreme u kojem žive „nesrećni“ i „presrećni“ i oni kojima je parče torte na tudjem tanjiru slađe. Plaše me ovi ljudi kojima je tuđe- slađe, a svoje na tacni daju. Plaše me grehovi koji se predstavljaju kao vrednosti i ovo društvo koje prihvata sve što mu se servira. Plaše me želje jer su postale jeftine, izgovaraju se glasno, zamišljaju prečesto. Plaši me sve što ne stoji kao sinonim pored vrline i sve sto stavlja uzvičnik na izgovoreno.

Tamo gde ništa nije sigurno jedno jeste.Činjenica da  ništa ne traje zauvek. Dok idem u susret epohi „Pokondirene tikve“, biram da se vrlinama suočim sa istom, sa verom da nisam sama, a sa ciljem stvaranja novog jata, koje će svojim umom, umerenošću, razumnošću i pravednošću,  ispisati novu epohu modernog doba. Radujem se jer se nadam nekim novim epizodama o „Srećnim ljudima“, i  novoj „Dinastiji“, boljeg, vrednijeg društva.
P.S. „ Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrašća – vrline“.
                                                     Ankica Palić

Коментари

Популарни постови са овог блога

PISMO NJENOJ HRABROSTI