Kako "Sve u svoje vreme" pretvoriti u MOJE VREME?

Sve u svoje vreme“, čula sam ovu rečenicu bezbroj puta. Uvek mi je zvučala umorno, potrošeno, prazno. Nekada zato što je nisam razumela, danas zato što je u potpunosti razumem, ali i osećam da ona i dalje ne daje smisao „mom vremenu“.

Sada će neko reći „Pa svako je vreme moje“ i slagaće sebe nesvestan toga, a sve zbog želje da je tako. Ja ne mislim da je svako vreme naše i nema ničeg tužnog u tome. Toliko pogrešnih i pravih odluka sam donela u „pogrešnom“ i „pravom“ trenutku, a sve sa željom da ishod bude najbolji. Nisam shvatala da je fokus važniji od cilja. Pamtim neke godine koje nisu bile moje, a ja sam želela baš njih da živim. Pored silne želje da budeš „glavni glumac“, život te sa samo njemu znanim razlogom smesti u publiku. Da odgledaš puno predstava pre nego što „zaigraš“ glavnu ulogu. Pre nego što odlučiš da li ćeš biti „čovek kameleon“ ili samo, jednostavno,  a tako komplikovano – ČOVEK!

Živimo u elektronskom vremenu gde se zagrljaji, poljupci i osmesi „šalju“ u vidu ikonice putem mobilnog telefona. Brži smo od vremena i ne  stižemo da čeznemo, patimo, da se nadamo i iščekujemo, jer previše žurimo da uhvatimo i ono vreme koje nam ne pripada u želji da nešto ne propustimo i baš tada SADApropuštamo. Živimo u vremenu kada si „IN“ (šta god to značilo) ako si telom ogoljen u društvu, a glavom u  „oblacima“. U vremenu gde se  ljubav naziva „medom“ i „svinjom“, u zavisnosti koliko ta „ljubav“ može da pruži. U vremenu u kojem pokazivati emocije znači da si slab. U vremenu gde te JUČE „pita“ gde si juče bio, a SUTRA ti se „smeje“, jer zna da je za tebe koji žuriš kao večnost daleko.  

Ova nova era zvana „Savremeno doba“, trebala je da ostane u istoriji upamćena po izborenim slobodama za ženska prava, ravnopravnost, obrazovanju žena. Jednom rečju SLOBODI, a ostaće upamćena po „ljudima kameleonima“, zarobljenim u svojim bojama.

Ja nikada nisam znala da se prilagodim. Ni situaciji, ni ljudima. Uvek sam govorila dok su drugi ćutali i nikada ono što su želeli da čuju. Za ispravljanje „krive Drine“  uvek sam ja bila zadužena. Da objasnim svetu kako nešto nije uredu, kako je nepravedno  tako, kako  treba ovako… Nekada nisam znala da svet zna šta nije uredu i da  funkcioniše po principu kameleona.

Sada kada znam kako svet funkcioniše i kada mogu da biram glavnu ulogu, ali igranu po tuđem scenariju, biram da ne budem deo ove ere koju beleže kameleoni. Biram da ćutanjem govorim u ovom svetu u kojem su najglasniji oni koji nemaju šta da kažu. Biram da budem tišina u žamoru. Da budem ona „crna ovca“, koja mora da živi okružena kameleonima ali u svom vremenu.  Biram da od svog života „ukradem“ uvek najudobniji deo i u njemu, zavaljena uživam. Sada kada sam izabrala boju, znam da je užitak zauvek.

Moje vreme je crno-belo. Ono u kojem se dobro ne gleda očima, nego srcem. Moje vreme je vreme pera i papira. Poezije i proze. Vreme hartije, na kojem se razliva mastilo, pretočeno u reči. Ja duboko pripadam onom vremenu kada se uzdisalo od neizvesnosti i iskreno volelo do smrti. Vremenu Romea i Julije, Dušana i Jelene… Vremenu kada je noć obasjavala sveća i mirisala hartija, ponekad natopljena najfinijim parfemom, ponekad suzama. Ja pripadam vremenu, gde se zagrljaji i poljupci sreću, mame osmeh i postaju jedno. Vremenu koje je obučeno u stid, a opet pokazuje dovoljno da ostavi za sobom čežnju. U mom vremenu kraljica je spokojna i može sve sama ali bira da živi pored kralja, jer želi da voli, deli i pravi kompromis. U mom se vremenu ne broji novac, već količina lepog, merena trenucima, pretočenim u uspomenu. U mom vremenu, ja ne menjam boju zbog sutra,  već dodajem boju na SADA.

P.S. „Žuri polako“.

Ankica Palić