ZAŠTO POBEDNIK PUTUJE SAM?
Svako ima nekog kome redovno prepisuje svoje neuspehe, tugu, loš dan… i svako ima samo sebe da se ponosi kada je uspešan. Ne mogu da kažem šta niti ko nam određuje tok dana ili života, jer su ubeđenja kod svih različita. Neko veruje u sudbinu, neko u Boga, neko u ljude, ljubav u sebe, ali znam da ako damo sve od sebe, kakav god da bude ishod – bićemo pobednici. Znam i da ne nikne uvek ono što smo posejali, a nadali smo se, strepeli, čekali… Znam i da je teško da se tada ne zapitaš zašto je tebi pripao tako težak život, ali zapamti da svako dobije breme koje može da ponese.
Verujemo da smo jedini kapetani na ovom našem brodu zvanom život i da plovidbom ka cilju upravljamo sami. Verujemo da sami biramo i da od nas zavisi put. Zato planiramo, nadamo se, očekujemo. Nestrpljivi smo, jer mislimo da nas cilj čeka i da je naše samo da stignemo i uzmemo ga. Kako ćemo stići, koji ćemo put birati, ili nam je to možda određeno? Ja verujem da izbore sami pravimo. Oni su odlika našeg karaktera koji oslikava naše vaspitanje, jer cilj ipak ne opravdava sredstvo. Na ono što nas sačeka u sredini dok idemo ka cilju jasno je da ne možemo da utičemo. Za tu sredinu kažu da je najbolja, ali za ljude putnike najteža. Možda kada bi smo o njoj razmišljali ne bi ni kretali u osvajanje. U sredini, izazovi sa početka postaju borba. Nekada ona liči na onu sa kojom se uhvatio Don Kihot, pa nas tera da odustanemo, plačemo, da se zapitamo. Nekada je ta sredina samo naša, jedinstvena, ispisana suzama, osmesima, strepnjom, ožiljcima.
Nije lako biti putnik u svetu turista i divim se svima koji imaju hrabrosti za to putovanje. Zato što nije lako ploviti životnim vodama, puno je više onih koji ostaju na pučini da mašu, jer oni ne veruju putnicima. A kada jednom kreneš, sve i da ne istraješ do kraja, više nikada nisi isti kao sa početka. Promene te one daljine u koje si bio zagledan i o kojima si maštao dok si uživao u putovanju. Promene te bure koje su i udarale i prolazile pored tebe. Promeni te to što znaš da smeš! Što nisi ostao da mašeš.
Sredina je zapravo onaj „fokus“ o kojem svi govore, a većina ne zna kako da se na njemu zadrži.
Znamo li uopšte šta znači reč fokus ili se samo razbacujemo rečima jer nas ništa ne koštaju? Fokus je mentalna uravnoteženost, sabranost, smirenost, kod čoveka. Fokus je duša kameri pomoću koje ona beleži slike i zato je jako važna jer nas ona prezentuje. Duša zapravo govori, želi, daje i uzima. Ona živi, uživa, plače, smeje se, voli, zaljubljuje, osvaja, vodi.
Duša je ona koja mašta, ona koja se smanji ili poraste kad god osetimo tugu ili sreću. I zato je važno negovati je. Negovati je dobrim srcem, dobrim mislima, sanjarenjem, željama. Želje su važne jer se iz želja rađaju ciljevi, iz ciljeva rad, iz rada uspesi. I možda je naš najveći uspeh ako uspemo da pobedimo sebe tako što ćemo se suočiti sa svakom lošom osobinom u nama i nadmudriti je tako što ćemo je ubediti da će rasti samo ako nas pusti da učimo, stvaramo dobro, da napredujemo i razvijamo se na svim poljima. Na jednom posebno, i njega trebamo sa najvećom pažnjom obrađivati. Da budemo bolji ljudi!
Ne zaboravi da je život putovanje. Ono u kojem imaš samo dva izbora. Da budeš ili putnik ili turista. Ništa nije lako osvojiti, sve traži svoje vreme. I zato je važno naoružati se strpljenjem. Važno je namestiti fokus kamere tako da slika lepotu gde god da se nađemo. Jer te nas slike drže u životu.
P.S. Ciljevi su izazov samo dok su neosvojeni.
Коментари
Постави коментар